12. децембар 2016. - НЕБЕСКИ МЕХАНИЧАР И ПУТНИК КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Мене чудном снагом бесконачност привлачи и желим да дограбим целу васиону и да светлост њену распрострем, те да осветли сваки кутак.
(Милутин Миланковић)

Ова реченица звучи као жеља, али она је парадигматична као научни и животни credo Милутина Миланковића. Само ако задамо себи високе циљеве и посветимо им све своје знање, вријеме и енергију, досегнућемо их, или их, као у овом случају прозрети и барем наслутити.

Радећи као млади грађевински инжењер статичке и математичке прорачуне за велике грађевине земне механике широм Аустроугарске монархије, Милутин Миланковић је жудио за небеском механиком. Трошећи све своје вријеме и енергију на терену, уз аквадукте, мостове и вијадукте, сањао је да предаје студенима астрономију, а да слободно вријеме посвети научном раду, слиједећи свој порив. А тај сан започео је у дјечачким данима фасцинацијом звјезданим небом изнад Дунава у родном Даљу. Ова архетипска слика, ситног и усамљеног, али радозналог бића испод звјезданог бескраја, пратиће овог даљског аргонаута читав живот, кретао се од Даља Дунавом узводно према Бечу и Пешти, или низводно према Београду. Звјездано небо, које је било важно свим древним народима од Египћана наовамо, свим научницима, па и нашим највећим Тесли и Пупину, опомена је данашњем времену кад људско око не допире даље од неонске рекламе на врху небодера.

Изнад свог писаћег стола Миланковић је држао портрете родитеља и духовних отаца, Архимеда и Њутна, који су открили најважније законе којима се покоравају и микро и макрокосмос. Додамо ли овим научницима Питагору и питагорејце, долазимо до тврдње да је васиона говор бројева и да почива на хармонији сфера. Лаза Костић је говорио да нема мира и спокоја, па ни умјетности без хармоније сфера, а Кеплер је правио нотне записе ове хармоније. Није случајно Миланковић у назив свог капиталног дјела уткао вишезначни, па и музички термин канон у којем мелодију почетног гласа у одређеним временским интервалима понављају сви остали гласови. Космос није хаос, него хармонија, у којем претежно сферна тијела све покрете, а они су кружног или елиптичног облика, понављају у малим или великим временским циклусима. Малим, као што је једнодневна ротација Земље око своје оси, већим као што је Платонова година, која траје 26.000 година, за које вријеме Земља направи свој пуни прецесиони круг, до циклуса који трају милионима година.

Миланковићевим циклусима називају се у науци параметри који математички доказују узроке и периодичност промјене климе на Земљи, појаву и нестанке ледених доба. Миланковић се бавио круцијалним земаљским и космичким питањем – односом Сунца и леда, о чему зависи има ли или нема живота на чврстим небеским тијелима. Као што Хабловим телескопом завирујемо у дубоку прошлост свемира, тако Миланковићеим циклусима виримо у геолошку прошлост Земље. Све што се у тој прошлости десило остало је записано у дубини Земљине коре, а Миланковићева теорија служи као читанка те прошлости.

Иако је био путник кроз васиону и векове, Миланковић је остао читав живот везан уз свој завичај. Једини од великих српских научника није отишао у свијет да гради каријеру, него се из свијета вратио свом роду, увјерен у своју снагу да оловком и шибером ријеши тајне небеске механике. Зато је послужио као инспирација Вељку Петровићу за лик инжењера Милоша Оке у приповијетки Молох. Ево нас данас у гимназији која носи име Вељка Петровића, пред скулптуром посвећеном Милутину Миланковићу, као још један доказ да је све са свим у вези, чисти суматраизам, како би рекао Црњански.

Скулптура Драгана Рајшића Небески мехничар посвета је мултидисциплинарности Миланковићевог рада. Кроз динамички кружни модел призива се сфера, а кроз кружно кретање елипса, превладавајућа форма и путања у космосу. Сегменти круга наговјештавају различита трајања времена Mиланковићевих циклуса, а све је задано каноном форме. Увјерен сам да ће ова скулптура потицати сомборске гимназијалце да се сјете Милутина Миланковића и баце поглед на звјездано небо изнад Панонске равнице јер тамо је и кључ наше судбине.

Ђорђе Нешић, директор (Културни и научни центар Милутин Миланковић, Даљ, Република Хрватска)

Драган Рајшић (1967) вајар
Студирао вајарство на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Мрђана Бајића, 2016. завршио докторске уметничке студије на истом факултету.Од 2015 године ради у звању доцента на Вајарском одсеку, ФЛУ Београд.
Излаже од 1989 године, до сада је имао 12 самосталних изложби и велики број групних. Радови се налазе у бројним приватним и јавним колекцијама.