Lektire - puškice

Dušan Kovačević<\h1>

Kada se govori o Dušanu Kovačeviću, dramskom piscu, možemo slobodno reći da je on naš savremeni Branislav Nušić. Napisao je više dramskih dela sa komičnim sadržajima u kojima je prisutna i grotesknost, odnosno prisustvo smešnog i ozbiljnog, lepog i ružnog, tradicionalnog i skorojevićkog. U njegovim ostvarenjima brišu se oštre &3382;anrovske razlike i dolazi do preplitanja komedije karaktera, komedije naravi, farse i drame u u&3382;em smislu.<\p>

Najpoznatija njegova ostvarenja su: Maratonci trče počasni krug, Radovan III, Sabirni centar, Balkanski špijun, Profesionalac, Klaustrofobična komedija, Urnebesna tragedija, a napisao je i scenario za film Podzemlje Emira Kusturice,da bi potom od toga načinio i prozu. U svim ovim delima Dušan Kovačević daje sve aspekte svakodnevnog života, bojeći ga s vremena na vreme i aluzijama na politiku i sve što je ona nosila sa sobom. Kao što je već rečeno, radnja njegovih dela, ma o kom dramskom delu da je reč, zahvata obično više nivoa društvenog zivota, razna zanimanja i ideološka opredeljenja u vremenu koje nam je blisko i po sadr&3382;ajima vrlo prepoznatljivo.<\p>

Balkanski špijun<\h2>

"Balkanski špijun" je dramsko delo napisano u dva čina, a svaki čin ima po pet naslovljenih "poglavlja". Kompozicija je pomalo neobična ako se na umu ima ustrojstvo drame u klasičnom smislu.<\p>

Dušan Kovačević za osnovu svoje komike uzima jedan društveni fenomen koji se može smatrati bolešću svakog komunističkog društva i sistema, a to je: na svakom mestu i u svakom čoveku moguć je neprijatelj naroda i postojećeg sistema, pa se stoga mora uvek biti budan jer - kako kaže glavni junak ove drame - "sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste", a to opet znači da se često iza naizgled povučenog, jednostavnog ili pak poslovnog čoveka, pa još ako dolazi iz inostranstva, krije neki "imperijalistički špijun" i neprijatelj naše društvene stvarnosti. Po toj izopačenoj logici sve je jasno: ne treba se povoditi za utiskom koji na nas ostavlja čovek iz našeg okruženja, nego za pretpostavkom da se baš u njemu krije neprijatelj i da ga, iz tih razloga, uvek treba imati na oku.<\p>

Od takve bolesti boluje i glavni junak ove drame - Ilija Čvorović, čovek koji je jednom većo poneo žig neprijatelja naroda, zbog čega je kao informbiroac 1949. godine morao da robija na zloglasnom Golom otoku, gde je na stotine i hiljade ljudi prevaspitavano da se vrate ispravnom mišljenju. On, koji je bio žrtva jednog političkog mehanizma i ideološke tiranije, sada se stavlja u funkciju pojedinca koji najviše brine o državi i poretku od kojeg je doživeo najveća poniženja i mučenja. U svemu tome on izgleda dosta naivno i smešno, pa i promašeno i tragično: postaje psihički bolestan, čovek izgubljenog smisla za normalno posmatranje i ponašanje.<\p>

Glavni junaci drame su - pored Ilije Čvorovića - još i Danica Čvorović, njegova supruga, kćerka Sonja, brat Đura i "balkanski špijun" Petar Jakovljević, krojač, povratnik iz Pariza.<\p> Drama "Balkanski špijun" počinje emisijom preko radija o tek završenoj sednici od velike važnosti za zemlju. Na uopštavajući način i ispraznim jezikom govori se o njenom toku i zaključcima koji nikog konkretno ne obavezuju. Uključuje se i glas seljaka; on govori o selu koje hrani grad, govori o "polaznim osnovama dugoročnog programa", o ekonomskoj stabilizaciji i potrebi da se više radi, a manje priča i sastanči. Ovaj uvodni segment treba da pokaže društveni ambijent i nagovesti istorijsko vreme u kome su junaci smešteni.<\p>

I kada su vesti pri kraju, u kuhinju ulazi Ilija Čvorović. Deluje dosta nervozno, pali cigaretu i pita za podstanara (gde je on?), jer je njegovo prisustvo uzrok psihičkog stanja u kome se odjednom našao. Zbog njega su ga zvali u policiju na "informativni razgovor". Iako je podstanar običan krojač koji se posle dvadeset godina, zaradivši mukotrpnim radom nešto para, vratio u zemlju da otvori modni salon i da tu nastavi život, Ilija ne veruje u tu činjenicu, sumnja u njega i već je u njegovim očima "gadan i opasan covek", jer, da nije tako, misli on, zašto bi njega, Iliju, pozivali u policiju. Po njegovoj logici policija se ne interesuje "za običnog i poštenog čoveka". Njegova je pretpostavka da je on, tamo u tuđini, nešto "radio protiv svoje države" i da je, verovatno, neka lopuža i kriminalac, a to što izgleda tako gospodstveno i deluje nenametljivo samo je maska i privid koji treba da zavara. Ilija za takvo prosudjivanje ima i "dokaze": on samo ćuti, navlači platno na prozore, dovodi neke bradate ljude u stan, često izlazi iz kuće i &#$353;eta noću. Drugi "dokaz": za mesto stanovanja izabrao je baš njihovu kuću jer je "izvan centra, nije na oku". Sve to Ilija priča svojoj supruzi Danici, koja je obuzeta kuhinjom, namirnicama, besparicom i brigom što kćerka kao diplomirani stomatolog već godinama nema posla.<\p>

Nakon ove dramske situacije dolazi promena: stiže i podstanar i priča o svojim nevoljama: ne može da reši formalnosti oko otvaranja krojačkog salona jer ga birokratija, kao gradjanina, obezvredjuje: "Po ceo dan skupljam neke potvrde i uverenja, ispisujem molbe, čekam sekretare(...). Svi obećavaju, a niko ništa ne radi." U takvom ponašanju birokratije ovaj čovek vidi "uništavanje ljudskog dostojanstva." Danica, shvatajući muku svog podstanara, nadovezuje se svojim ispovestima, čime se još više produbljuje slika o samovoljnosti i svemoći naše birokratije. Ona, naime, priča o tome kako su im punih dvadeset godina obećavali stan i kraj podstanarskih muka. Uvek je to bilo u stilu: sigurno ćete dobiti, na proleće. Stanovali su "po šupama i podrumima" sve dok se nisu pozaduživali do guše i nekako napravili tu skromnu kuću. Govori i o slučaju svoje kćerke: pet godina čeka na posao, više od četrdeset puta je konkurisala, ali od toga ništa, što, sigurno, ne važi i za "decu budžovana" koja se lako zapošljavaju.<\p>

U narednoj dramskoj situaciji kao središnji lik javlja se kćerka Sonja (ima već trideset godina) sa vešću da je, slučajno, preko veze, našla posao. Radost majke i kćerke prekida dolazak oca Ilije koji je u nekoj zadihanosti i žurbi. Prelazeći olako preko velikog događaja u porodici, on telefonira inspektoru Državne bezbednosti o kretanju i nekim susretima podstanara sa nekim nepoznatim ljudima. Inspektor, shvatajući da u svemu tome Ilija Čvorović preteruje, olako prelazi preko njegovog telefonskog "referisanja", što će Iliju dovesti do potpunog razočaranja: "Zlikovci im vršljaju ispred nosa, menjaju strane pare i planove, u centru grada, a on samo ponavlja: Bez brige, bez brige". Radni dogovor svog stanara u kupljenoj kući sa izvodjačima radova Ilija posmatra sa nekog balkona na koji se popeo uz gromobran. Prethodni citat pokazuje kako on u tome vidi najamnike poslate iz inostranstva da ruše njegovu zemlju i potkopavaju njen ekonomski sistem, i to baš u vreme kada je ekonomska stabilizacija glavni zadatak svakog građanina. U tom kontekstu Ilija sebe doživljava kao jataka, a svoju kuću kao sklonište mračnih sila, zbog čega pada u veliku depresiju.<\p>

Obuzet neprijateljstvom drugih prema njegovoj zemlji, Ilija odlučuje da se sav posveti kontrašpijunaži - praćenju podstanara i prikupljanju dokaza o njegovoj "zločinačkoj" aktivnosti. Prvo je uzeo godišnji odmor, a zatim i neplaćeno odsustvo; kupio je fotografski aparat sa teleobjektivom, projektor. Prati ga, snima njegove goste i sastanke, a potom analizira u svom domu. Snimio je njegov sastanak u hotelu, ispraćaj jednog iz grupe na aerodromu, njegove šetnje sa nekom novinarkom i nekim drugim ljudima, da bi na kraju izveo svoj zaključak: "On radi tačno, po zadatku, onako kako je napolju isplanirano." Ako neko greškom dobije njihov telefon, Ilija to doživljava kao proveru i ubeđenje "mračnih sila", pošto je on jedina opasnost za njihovo delanje, jedina savest koja im stoji na putu: "Sad su zvali da vide hoću li se javiti. Ako se javim, onda su mirni, mogu da rade šta hoće." U njegovoj glavi je tako, mada za njega niko ne mari, niti nekome izvan kuće nešto znači. U svojoj obuzetosti tim problemom on već oseća da mu "spremaju nešto gadno." I već predviđa kako će se odsad nepoznati ljudi, preobučeni špijuni u liku prosjaka, majstora za kišobrane ili seljaka sa kajmakom, stalno pojavljivati na vratima pod izgovorom da nekoga traže ili nešto nude.<\p>

Ilijina obuzetost neprijateljima koji "kidišu" na njegov samoupravni sistem sve više raste i počinje da prelazi u pravu paranoju (bolesno stanje psihe kada čovek postaje "progonilac progonilaca"), o čemu govori i slika s početka petog "poglavlja" koje nosi naslov "Pokušaj ubistva" i cela naredna scena: "Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste." Kasno uveče vraća se Ilija "krvavog lica i ruku, sa pocepanim odelom i bez jedne cipele na nozi." Iz njegove priče, pune srdžbe i psovki, saznajemo da je neko hteo da ga ubije - namerno je hteo da ga pregazi kolima dok je prelazio ulicu, što je - po njemu - deo neprijateljskog scenarija koji vodi u izvršenja likvidacija i sejanje nesigurnosti medju građanima. U tako nešto on je čvrsto ubeđen, bez obzira na činjenicu što je prelazio ulicu na nedozvoljenom mestu, izvan pešačkog prelaza. U narednom poglavlju "Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste", da bi se dokazalo dokle doseže ljudska uobrazilja i kako ona postaje paranoja, inventivni Dušan Kovačević koristi slike projekcije. Naime, pošto je prikupio dovoljno "dokaza" protiv "špijunske organizacije", Ilija organizuje projekciju slajdova kojoj prisustvuju brat Đura i žena Danica. Uhvaćene situacije su sledeće: šetnja podstanara pored reke sa jednim muškarcem i ženom (Ilija ih je identifikovao: nepoznati je naučnik iz Vinče, a ona njegova ljubavnica), njih troje sede na splavu i za stolom razgovaraju, razmatraju neki plan (po Ilijinom objašnjenju to može biti samo plan našeg instituta u Vinči); onda se vidi kako ga gužvaju i bacaju u vodu (a Ilija, iako je tek mesec mart, skače u reku da se dokopa i tog "dokaza"); slede slike iz pozorišta, iz neke kafane, slike društva u lovu u okolini Beograda. Taj lov, po Iliji, i nije pravi lov nego "čista vojna vežba pod firmom lova na fazane", "uvežbavanje streljačke sposobnosti" i "održavanje kondicije", organizovanje neprijateljskog izviđanja "po sistemu trojki", kao "izučavanje terena oko Beograda." Dok radi projektor, on priča kako ga zamalo nisu ubili dok se krio u obližnjem žbunu jer su mislili da je u grmu lisica ili zec. Opsednut problemom "špijunaže" i njenog razornog dejstva na zemlju, Ilija paranoično zaključuje: "Špijuni su među nama, samo ih treba znati prepoznati." Ovakvo razmišljanje je ishod simptoma jedne bolesti od koje je bolovalo jedno društvo i ceo jedan poredak, koji je svuda i na svakom mestu zagovarao neki sistem samozaštite od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, a u cilju očuvanja tobožnje nezavisnosti i blagostanja naroda.<\p>

Bdijući nad poretkom svoje zemlje kao jedina savest, Ilija Čvorović u svoju aktivnost uključuje i brata blizanca, Đuru, a podršku počinje da dobija i od svoje supruge koja je dosad bila sasvim po strani, što će dovesti do sukoba između nje i kćerke koja u ocu vidi već bolesnog čoveka. O tome posebno govori "poglavlje" pod naslovom "Rasprava o ocu." Iz razgovora majke i kćerke saznajemo da je Ilija izgubio posao, da je porodica zapala u velike dugove zbog nabavke opreme za praćenje "neprijatelja", ali i putovanja koja je on preduzimao iz "bezbedonosnih razloga." Majka ne može da shvati kćerku koja ne podržava svoga oca koji se bori za tako veliku stvar, nego ga tretira kao bolesnog i traži njegovo lečenje.<\p>

Pretposlednje "poglavlje" u drami je "Sve gori od goreg." U njemu Ilija referiše svojoj ženi o dvodnevnom boravku u Nišu radi prikupljanja informacija o podstanaru (posetio je njegovog strica, strinu), iznoseći još jednom svoje ubeđenje da je on "djubre", "zlikovac", "izdajnik" u službi mračnih sila, a sve na osnovu pričanja zavidnog strica koji na sve moguće načine opanjkava svoga sinovca. Pristiže i Đura koji pripoveda o tome kako je pratio nekog profesora, uhvatio ga, svezao i zatvorio u svoj podrum.<\p>

Drama "Balkanski špijun" nema neke osobite obrte u svom razvoju; njena radnja ide linijom progresije, i to u jednom pravcu i samo na verbalnom planu. Razrešenje, ako može da se tako kaže, dato je u poslednjem "poglavlju" - "Saslušanje." Podstanar Petar stiže u dom Čvorovića, sav je u žurbi jer treba na brzinu da se pripremi - putuje u Njujork. Pre nego što će se oprostiti od Danice, traži od nje da mu kaže zašto ga prate. Kada je bio na ručku kod prijatelja, primetio je Iliju na vrhu drveta u susednom dvorištu kako ga slika, pod krevet mu je podmetnuo mikrofon; na sobnom tavanu je probušio rupu i kroz nju stalno motri, naročito kad mu neko dođe u posetu. U međuvremenu stižu Ilija i Đura. Traže od Danice da ode do Đurine žene, a podstanara lisicama vezuju za stolicu. Počinju da ga saslušavaju. Puštaju mu magnetofonske snimke njegovog razgovora sa profesorom o ekonomskoj situaciji u zemlji i uzrocima slabe proizvodnje. Ilija traži od njega da mu prizna sva "nedela", da pokaže da je bio u zabludi, kao što se i njemu, Iliji, desilo neposredno posle rata, u vreme informbiroa. I dok je Đura na putu - otišao je da dovede 'uhapšenog" profesora na suočenje sa Petrom, Ilija Čvorović, u trenutku velike uzrujanosti, dobija napad srca i pada. Podstanar bi da mu pomogne, traži pogledom lek, ali ga nema jer ga Ilija nije ni kupio ("Nema ga u apotekama"). Mada je vezan za stolicu, dovlači se do telefona, poziva hitnu pomoć, a potom - i dalje vezan za stolicu - beži iz kuće, nameran da stigne na aerodrom pre poletanja aviona, naravno, noseći i stolicu sa sobom. Iako se previja od bolova, Ilija dovlači telefon, zove Đuru i traži od njega da krene na aerodrom i kako zna zaustavi sve letove. A potom, četvoronoške, boreći se za život, izlazi u dvorište.<\p>