Stevan Raičković

Kamena uspavanka

Prolaznost i smrt su dominantni motivi u ovoj pesmi. Smrt je svuda i u svemu bez izgleda da se bilo ko ili bilo šta uzdigne iznad nje. Svestan toga, Stevan Raičković oblikuje pesmu u sonet, u kojoj se obraća svemu što je esencija života i što ima oblik nekog trajanja pa i onda kada su u pitanju prolazne stvari i kratkovečne manifestacije života. Pesnikovo obraćanje konkretnostima iz prirode ima inotanaciju izvesnog opraštanja od svega što je na neki način bilo od bilo kakve važnosti za njega ili čoveka uopšte. Prvenstveno se tu misli na pojedinosti iz stvarnog života koje su donosile sreću i život činile lepšim i punijim, iako se trajanja nekih od njih meri minutima. U prvoj strofi pesme pesnik se obraća čoveku, ljudima uopšte. One ne imenuje prostore iz kojih ljudi potiču, njihovu nacionalnost ili boju kože, niti ih razvrstava po dobu, ili pak životnom učinku. Nezavisno od svega toga, obraća se ljudima, dobrim, gorkim i zanesenim. Svi su oni različitog uzrasta, izgleda, svi zemnici, svi predodređeni na kopnjenje i nestajanje. A posto smrt briše i uzrast i pol, oblik i pokret, trenutak sreće, ushita i bola, to bi trebalo da svako završi u situaciji u kojoj se zatekao i da tako potone u dubok san, u kamenu uspavanku. Poziv na kamenu uspavanku odnosi se i na delove tela u akciji, na ruke u travi, na usta u seni. Pri tome on misli na vlastito iskustvo i opšteljudski smisao koji vezuje za mladost i ljubav. U pokretu ruku i dodiru usta sublimisana su sva proleća, svi uzdasi i treptaji duše, svi izlivi nežnosti i topline, čitav jedan kosmos od ljudske sreće. Stoga bi i ruke u travi i usta u seni, zaustavljeni u akciji i ovekovečena kamenom uspavankom, bili spomenici trenucima najintimnijih življenja, bez kojih ljudsko trajanje gubi smisao.

Obraćanje čoveku se nastavlja i u drugoj strofi. Pred neminovnošću iščezavanja i gubitka, svi su jednaki – oni zakrvavljeni od besa, mržnje, osvete, i oni zaljubljeni, ukras ovog sveta. Svi treba da potonu i zarastu u plav san kameni, san u kome sve miruje u zatečenom položaju. U ostalim stihovima iste strofe pesnik se obraća vodama i mostovima koji su materijalni znakovi i simboli ljudskih plemenitih namera da se premosti svaka praznina, da se sve poveže i svemu postojećem da jedan viši smisao.

Pesnik nije zaboravio ni biljke i cvetove, prolazne pojedinosti bez kojih nema raskoši i punoće ovog sveta, a samim tim ni pravog ljudskog ushićenja krasotama tog istog sveta(treća strofa). Poslednje mesto u ostavljeno za pticu(četvrta strofa), za čiji će let vezati i svoje ime, uz koje stoji i zamenica -ovo-. Poslednji stihovi pesme pokazuju da je simetrija rimovanja u pretposlednjem stihu narušena. Sve do tog stiha imali smo dosledno izvedenu rimu. Svi stihovi se završavaju pravilnom, čistom rimom, samo se naznačeni stih (-izgovori tiho ovo ime-) izdvaja, ostaje bez rime i potrebne eufonije. Pesnik na ovaj način daje čitaocu do znanja da iz tog prirodnog jedinstva i poretka stvari i bića izdvaja sebe on nije toliko bitan u odnosu na one vrednosti i mnoštva koja nestaju. To ime, i sve sto ide sa njim, treba, u svojoj posebnosti, da nađe svoje mesto, a ono je samo u govoru, u onoj sferi koja ga jedino i osmišljava.

Pesma „Kamena uspavanka“ je poziv na san, kameni, na san svevremeni, u položaju i situaciji u kojoj se predmeti trenutno nalaze. U tome je sadržan poziv i mirovanje da se poredak prirode i ovozemnog sveta sačuva od mena i zaborava. Pesnik zeli da okamenjenim formama, tom trajnom uspavankom, nadmudri vreme i zadrži neponovljivu datost oblika, pokreta i stanja, čime se indirektno izriče strah od smrti.