Položaj Hidrografija	Stanovništvo Priroda Istorija Stari zanati	Privreda

Lišaji
Lichenophyta

Taksonomija

Carstvo ( Regnum ) : Fungi
Razred ( Classis ) : Ascolichenes
Razred ( Classis ) : Basidiolichenes
Razred ( Classis ) : Deuterolichenes

Opšte odlike

Komponenta lišaja

Letharia Lišaji su kosmopolitski organizmi terestričkih sredina sa dvojnom prirodom-telo lišaja grade gljiva i alga blisko povezane u jedinstven talus. Gljivična komponeta se naziva mikobiont (od grčkih reči mykes-gljiva i bios-život), dok se algalna komponenta naziva fotobiont (grčki photos-svetlost i bios-život). U lišaju su gljive i alge zadržale deo svojih primarnih osobina, deo su izgubile a deo osobina su lišaji stekli tokom evolucije, koje nemaju ni gljive ni alge pojedinačno.

Mikobiont je zastupljen nekom gljivom iz podrazdela Ascomycotina (ogromna većina lišaja), Basidiomycotina ili Deuteromycotina. Fotobiont je zastupljen nekom algom iz razdela Chlorophyta i/ili Cyanophyta. Lišaji koji u sebi sadrže modrozelenu algu su daleko malobrojniji od onih koji u sebi sadrže zelenu algu. Koja alga se nalazi u lišaju može pouzdano da se utvrdi samo mikroskopski. Mikobiont i fotobiont u lišaju stupaju u različite odnose, koji se mogu svesti na tri osnovna.

Mutualistička simbioza je međusobni odnos alge i gljive iz kojeg oba partnera izvlače određenu korist.
Umereni parazitizam je odnos u kojem hife gljive prodiru u pojedine ćelije algi hraneći se njihovim živim sadržajem. Ova pojava je izražena u veoma maloj meri. Naime, u toku evolucije je postignuta ravnoteža u odnosima gljive i alge budući da bi nestanak jedne komponente izazvao nestanak druge.
Saprobnost je indirektni odnos između gljive i alge. Pojedine jedinke algi s vremena na vreme uginu i tada te uginule alge gljiva koristi u svojoj ishrani.

Građa lišaja

Oregana Vegetativno telo lišajeva se naziva talus. U zavisnosti od vrste on može biti različito obojen: mrko, zeleno, narandžasto, žuto i crno. Boja zavisi od prisustva različitih pigmenata u talusu, soli i kiselina, kojih u lišajevima ima oko 230. Prema morfološkom pogledu razlikuju se tri osnovna tipa talusa.

Korast tip talusa ima izgled kore koja celom svojom površinom prekriva podlogu na kojoj se lišaj nalazi, često zalazeći i u samu podlogu. Ovakav talus nije moguće odvojiti od podloge a da se ne ošteti. Većina lišajeva, tačnije oko 80% ima ovaj tip talusa. Korast tip talusa se najčešće razvija na stenama, betonu, ciglama itd.
Listast tip talusa ima izgled ploče koja je manje ili više ravna. Za podlogu se utvrđuje delom svoje površine i moguće ga je odvojiti bez većih oštećenja talusa. Najčešće se nalazi na kori drveća.
Žbunast tip talusa ima izgled manje ili više razgranatih žbunića. Za podlogu se vezuje uskom pločom, tako da se može odvojiti bez oštećenja talusa. Razvija se na granama drveća u uspravnom i visećem položaju. Na poprečnom preseku je okruglog oblika (radijalna simetrija).

Postoje i lišajevi sa specifičnim oblikom talusa, koji se ne može svrstati ni u jedan od prethodno pomenutih tipova. Kod nekih se na podlozi razvija jedan tip talusa (primarni) a iznad podloge drugi tip talusa (sekundarni). Takvi lišajevi imaju dvojni tip talusa. Postoje i prelazni tipovi talusa. Takav lišaj može da ima razgranat talus u obliku žbunića sa pljosnatim granama. Međutim, poznato je da grane lišaja sa žbunastim talusima imaju radijalnu građu.

Razmnožavanje lišaja

Pulponiara Razmnožavanje lišaja se uglavnom obavlja vegetativnim putem, a najjednostavnije je delovima talusa . Kada su lišaji suvi, oni su krti i lako pucaju dozvoljavajući vetru da ih raznosi. Ako padnu na pogodnu podlogu razvija se nov lišaj. Međutim, tokom evolucije su kod lišaja nastale posebne tvorevine za vegetativno razmnožavanje, soredije i izidije.

Soredije se obrazuju ispod gornje kore talusa. Gradi ih jedna ćelija, dve ćelije ili manji broj ćelija alge koje su obavijene sa nekoliko hifa gljive. Kada se razviju u masi, dolazi do pucanja gornje kore lišaja i onda se soredije raznose vetrom.
Izidije su krupnije od soredija i razvijaju se na površini talusa u obliku izraštaja. U sebi sadrže manji broj ćelija algi i hifa gljive. Na isti način kao i soredije, izidije se lome i dopuštaju vetru da ih raznese.

Sistematika i filogenija lišaja

Razdeo Lychenophyta čine tri klase. Podela je izvršena na osnovu podrazdela kojem pripada gljiva koja ulazi sastav nekog lišaja. Pripadnici klase Deuterolichenes su veoma malobrojni, a klase Basidiolichens se mogu pronaći jedino u tropima. Najbrojniji su pripadnici klase Ascolichenes, mogu se pronaći na celoj planeti, sreću se svi tipovi talusa i mogu biti od posebnog značaja.

Svi lišajevi vode poreklo od alge i gljive. Pri tome gljive koje učestvuju u izgradnji lišaja pripadaju trima podrazdelima, a alge dvama razdelima i zato se poreklo lišaja može označiti kao polifiletsko . Pojedine klase lišaja nastajale su tokom evolucije nezavisno jedne od drugih, u prvo vreme jednostavnim udruživanjem algi i gljiva a potom uspostavljanjem sve intimnijih i kompleksnijih međusobnih veza. Dalja evolucija svake klase je tekla samostalno ali se uočava zajednički evolucioni pravac iskazan u dva osnovna svojstva-u povećanju površine talusa i smanjenju stepena njegove vezanosti za podlogu.

Stanište i ekologija

Xanthoria Lišajevi su rasprostranjeni na kopnu širom sveta. Uslovi za njihovo postojanje su relativno čista sredina, manje ili više izraženi vlažni uslovi i odgovarajuća podloga. Pri tome lišajevi neravnomerno naseljavaju različite klimatske zone. Najveća količina (biomasa) lišajeva se nalazi u hladnim oblastima severne zemljine hemisfere u tundrama. Na krajnjem severu Evrope lišajevi su osnovna hrana mnogih biljojedih životinja.U oblastima umerene klime lišajevi su najraznovrsniji. Međutim, usled povoljnih uslova za razvoj vaskularnih biljaka, malobrojna su i mala po površini staništa na kojima se lišajevi razvijaju. Stoga im je masa relativno mala. U tropskim predelima lišajevi nisu raznovrsni i masa im je mala usled dobro razvijene vegetacije vaskularnih biljaka.

Ishrana lišajeva se bazira na fotosintezi koju vrši alga. Pored svetlosti Sunca sve neophodne komponente za fotosintezu obezbeđuju se iz vazduha. Lišaji su u ishrani nezavisni od podloge. To im omogućava da se razvijau na stenama, ciglama, betonu, kori drveća, gvožđu itd. Osnovni uslov je da je podloga duže vreme stabilna i nepromenljiva. Dobro su prilagođeni za život u najtežim uslovima. Podnose i visoke i niske temperature, nagle promene vlažnosti vazduha, nepovoljan raspored padavina itd. Jedan od retkih ekoloških činilaca koji ometa njihov razvoj je zagađenost vazduha, posebno povećane količine sumpora u njemu. Posebna sposobnost lišaja je da prelaze u stanje mirovanja usled dužeg nedostatka vode. Ova pojava ima za posledicu spor rast lišaja koji se meri u milimetrima tokom jedne godine.

Značaj lišaja

Lišajima se hrane neke vrste životinja, u nekim slučajevima gotovo isključivo. Oni utiču na formiranje zemljišta čime se obezbeđuju uslovi za razvoj vaskularnih bakterija. Koriste se u industriji za proizvodnju parfema, ekstrakuju se pigmenti za bojenje tekstila i kao indikatori, u lakmusu. Vrlo retko se koriste brašno i supa u ljudskoj ishrani. Koriste se i kao bioindikatori zagađenosti vazduha u urbanim sredinama.

Literatura

"Biologija"-udžbenik za I razred gimnazije i poljoprivredne škole, Nada šerban, Mirko Cvijan, Radiša Jančić ZunB 2003
Velika enciklopedija sveta, grupa autora, ZMAJ Novi Sad 2002

Linkovi

Pripremio: Branislav Lukić, IV-2

Lišaji Lichenophyta