ARISTOTEL

Etičko i političko učenje

Aristotel je pripadao sistemskom periodu filozofije, a bio je i između materijalizma i idealizma. Bio je idealista jer je analogno Platonu stvorio sličnu utopiju (idealnog društva i države), ali je bio i realista jer je polazio od realne istorijsko-kulturne stvarnosti antičke Grčke. Aristotel je utvrdio tri funkcije novca i to: sredstvo razmene, mera vrednosti i sredstvo za gomilanje bogatstva.

Utemeljenje etike

Aristotel je osnivač nove nauke, koju je nazvao etika. Ovo ime etimološki je vezano za reč ethos, koja označava ono što je običajima od davnina ustanovljeno da važi za ljudsko delovanje i ponašanje, (od ove reči potiče naša reč moral - Rimljani su je zamenili sa rečju mos). Etika spada u "praktične nauke" , tj. u nauke koje ljudsko delovanje i ponašanje proučavaju i oblikuju, dajući mu oblik sistematskog značenja.

Zasnivanjem etike Aristotel je ujedno imao zadatak da odgovori na pitanje da li je moral nečim uslovljen. Našao je da svi ljudi po svojoj ljudskoj prirodi teže postizanju nekog dobra, neke sreće, kao što isto tako teže da o tome i o razlogu i svrsi svoga postojanja steknu neko znanje i mudrost.

Razboritost

U intelektualne vrline spadaju mudrost, moć razumevanja i praktična mudrost, dok u etičke ili moralne vrline Aristotel ubraja plemenitu velikodušnost i razboritost (u smislu vladanja sobom - grč. sophrosyne). Prema Aristotelu, mudrost (grč. sophia) ima prednost nad razboritošću (grč. phronesis) jer je ona najsamostalnija naša sposobnost. Međutim, život u samoj mudrosti više odgovara bogovima no ljudima. čak i najizvrsniji čovek ne može da živi u potpunosti kao samodovoljno biće. Čovek je čovek tek kada živi u potpunosti sa drugim ljudima i zbog toga mora biti u stanju da razvija svoju praktičnu mudrost.

Blaženstvo

Aristotel razlikuje najviše dobro i dobro kao sredstvo za nešto drugo. Najviše dobro je ono dobro koje je samo sebi svrha, a ostala dobra su samo sredstva da se dođe do njega. Blaženstvo (grč. eudaimonia), najveće dobro, je život u skladu sa vrlinom. Za razliku od Sokrata koji je rekao "Vrlina je znanje", tj. da se vrlina stiče saznavanjem, Aristotel kaže da je najviše dobro život u skladu sa vrlinom (arete), tj. on smatra da se naša volja može formirati i obrazovati vežbanjem volje u delovanju koje je u skladu sa vrlinom, a samim tim činjenje dobra će postati navika, tj. to će biti naša druga priroda i tek tada ćemo moći govoriti o vlastitoj sreći.

Umerenost

Za Aristotela, najveće dobro je sreća. Sreća je ostvarenje čovekove specifične suštine - ispravno korišćenje razuma. Ona nije naprosto uživanje ili čast u zajednici, već je ona "dobro vođen život" - u skladu sa umerenošću. Ona zavisi od naših umnih sposobnosti. Tvrdio je da je najveća vrlina sredina ili umerenost između dve krajnosti. Učenje o vrlini Aristotel je izložio u svom delu "Nikomahova etika" gde je polazio od onoga u čemu se svi ljudi slažu, a to je da je cilj ljudskog života ili blaženstvo, koje nije površni hedonizam, niti materijalno bogatstvo ili slava, već je sreća ili blaženstvo - dobro po sebi ili samovrednost. Svako ima onoliko sreće koliko mu to pripada na osnovu vođenja vlastitog života. Iz toga sledi da je svako srećan u meri u kojoj praktikuje vrline, tj. da živi u skladu sa znanjem o biću.

Zoon politikon

Iako je političko-praktični oblik života (grč. bios politicos) sekundaran u odnosu na teorijski život (grč. bios theoretikus), a mudrost ima prednost nad razboritošću, Aristotel pokazuje da istinski dobar ili srećan život nije moguć bez praktičnog, javnog - političkog angažmana, zato što je čovek po prirodi društveno biće (grč.zoon politikon) , jer onaj kome niko nije potreban, jer je sam sebi dovoljan, je ili zver ili Bog. Za dobar život potrebno je usaglasiti prirodu, navike i razum pojedinca, a sve to opet nije moguće učiniti izvan konkretne političke zajednice koja obezbeđuje prostor i sredstva za realizaciju vrhunskog pojedinačnog dobra. Učešće u političkom životu zajednice koja treba da omogući egzistenciju jednakih i slobodnih ljudi je častan, etički i nužan uslov postizanja individualne sreće.

Svrha države je sreća svih njenih građana. Međutim, država se kao celina nalazi ispred porodice ili pojedinca.. Stoga je njeno dobro, kao uslov dobra svih, najviši mogući politički cilj kojem se treba težiti.

Aristotelovi državni oblici

Za Aristotela ne postoji idealno dobra država. On je podelio državne oblike na osnovne dve skupine: dobre i loše.

DRŽAVNI OBLICI
Vlast JEDNOG Vlast MNOGIH Vlast SVIH
Dobar oblik Loš oblik Dobar oblik Loš oblik Dobar oblik Loš oblik
kraljevstvo tiranija aristokratija oligarhija republika demokratija

Razlika između Platonove i Aristotelove države

Platon je u svojoj "Državi" pokušao da formuliše apsolutno najbolju državu, dok je Aristotel uočio da ne postoji apsolutno najbolja država već samo relativno najbolja država u odnosu na postojeće stanje. Ipak, kako ne bi došlo do zabune i Aristotel je stvorio svoju sliku koja je predstavljala "Aristotelovu najbolju državu", međutim, bazirala se na realnim principima za razliku od Platonove, on svoju državu objašnjava kao onu koja stoji između Platonovog komunizma i principa laissez-faire krajnjeg individualizma. Platonova idealna država ima tri staleža (filozofi, vojnici, robovi), dok Aristotelova ima dva staleža i to: upravljački stalež i stalež robova.

Aristotel je bio realniji od Platona iz razloga što se zalagao za državu po uzoru na Atinu. On je proučavao postojeće ustave grčkih država i iz njih izvlačio zaključke. Aristotel je, takođe, državu prikazivao u organicističkom obliku.

Aristotelovo delo "Politika"

Aristotel na početku govori kako svaki grad, odnosno, država predstavlja neko zajedništvo i da ta zajedništva teže nekom dobru.

Najmanja zajednica je porodica, nekoliko porodica formira selo (naselje), a veći broj takvih sela predstavlja grad, odnosno, državu. Po Aristotelu država nastaje prirodno i ona je važnija od pojedinca. Pojedinac koji ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno (koji je sam sebi dovoljan), nije deo države, te je zver ili Bog.

Aristotel tvrdi da je umno biće vladajuće i ono je po svojoj naravi gospodar i vladar, a bića koja su podvrgnuta fizičkim radovima su robovi. On smatra varvare robovima i da oni po svojoj naravi nisu bića koja treba da vladaju i da Heleni imaju pravo vladati njima, te po njima varvar i rob su jedno te isto. Priroda je stvorila sve radi ljudi: biljke radi životinja, životinje radi ljudi, a čovek ima pravo da ih lovi. On ima pravo da lovi one ljude koji su od prirode stvoreni da mu se pokoravaju (varvari). Takav rat je opravdan.

Aristotel pod gospodarskom vlašću podrazumeva onu vast koja se odnosi na stvari neophodne za život i onaj ko njima upravlja ne mora da zna da ih pravi, već da se njima služi jer to je posao roba. Svaki grad je sastavljen od domaćinstava, a svako savršeno domaćinstvo treba da se sastoji od robova i slobodnih ljudi. Delovi savršenog domaćinstva su:

  • Gospodar i rob
  • Suprug i supruga
  • Roditelji i deca

Gospodar je vlasnik imovine, a rob je njegovo živo oruđe za rad. Imovina je deo privrede bez koje se ne može preživeti niti dobro živeti. Vlast nad domaćinstvom je jednovlasna jer svakim domom vlada jedan čovek, dok je vlast nad slobodnima i jednakima državnička vlast.

Oblici državnog uređenja

Najbitnije što Aristotel razmatra jeste koga treba nazivati građaninom i ko je građanin. Onaj ko je građanin u vladavini naroda (demokratija), često nije građanin u vladavini malobrojnih (oligarhija). Građanin se određuje sudelovanjem u sudstvu i vlasti. Građanin je onaj koji ima moć sudelovati u savetodavnoj i sudskoj vlasti. Građanin je, takođe, osoba koja je s obe strane potiče od građana, a ne samo s jedne strane, kao po ocu i majci. Dobro zajednice je posao i dužnost svih građana. Vrlina građanina se sastoji u tome da može da vlada i da se pokorava. Međutim, onaj koji vlada mora da zna još više, ali i on mora da prođe pokornost, dok niko od slobodnih ljudi ne treba da stiče vrline robova. Državno uređenje treba da bude takvo da od njega imaju koristi svi,a ne samo vladari

Po Aristotelu basileja je kraljevstvo i aristokratija jer vlada manji broj ljudi, ali ili zato što je najbolji, ili zato što je u interesu svih, kada većina upravlja državom u opštem interesu, onda je to politeja. U politeji najveću vlast imaju ratnici, jer je to vrlina koja se najlakše stekne i koja se upravo stiče u masi.

Država je zajednica koja ima za cilj srećan život, život potpun i ekonomski nezavisan. Država postoji radi deljenja po moralnim zakonima, ali ne samo zajedničkog života. Ako masa upravlja ona može činiti mnoge greške i nepravde, ali ako mase ne učestvuju u odlučivanju onda postaju neprijateljski raspoložene i ruše državni poredak. Prava vrhovna vlast treba da pripada dobrim zakonima. Na vlasti treba da bude osoba sposobna za taj posao, dok državom ne bi trebalo da vlada masa. Dobro za kojim država teži jeste pravda i to je opšta korist.

Demokratija i oligarhija su dva oblika koji su značajni Aristotelu u objašnjavanju. Za razliku od Platona, on ne smatra demokratiju najlošijom, već umereno lošom. Aristokratija je vladavina ljudi koji mogu biti bogati, ali uživaju poštovanje naroda. Priroda države zahteva da država bude sastavljena od jednakih i što je moguće sličnijih ljudi, a takvi su najčešće ljudi srednjeg sloja. Srednja klasa mora da bude mnogobrojna da bi država bila dobra. Država je dobra kada su građani koji učestvuju u vlasti dobri i puni vrlina. Za vrlinu ljudi potrebne su tri stvari priroda, navika i razum.

O pobunama

Aristotel u jednom delu govori o pobunama i da se one pojavljuju zbog nejednakosti u vlasti i pobunama se postiže promena državnog poretka. Ipak, vladavina naroda je postojanija i ima manje buna nego vladavina manjine. Manjinskim vladavinama nastaju dve vrste buna: što ona jednih protiv drugih, što pak buna protiv naroda, dok u narodnim vladavinama nastaje samo buna protiv vladavine nekolicine. Uz to državni poredak sastavljen od srednjeg staleža bliži je narodu nego manjinskoj vladavini.

Postoje tri vrste uzroka izbijanja buna, a to su:

  1. u kakvom se raspoloženju ljudi bune i zbog kojih stvari,
  2. koji su povodi nemirima u državi,
  3. bunama jednih protiv drugih.

U prvom uzroku se jedni bune poneseni jednakošću, drugi su opet gonjeni nejednakošću i nadmoćnošću. Naime, oni koji su podčinjeni bune se kako bi bili jednaki, dok oni koji su jednaki bune se kako bi bili viši.

Uzrok bunama može biti i zbog sitnica. One države koje primaju doseljenike i strance najčešće imaju bune, jer kasnije doseljenici mogu prerasti u većinu i proterati stanovništvo koje je tu ranije živelo. U manjinskim vladavinama se buni većina kojima se nanosi nepravda jer ne učestvuju u jednakim stvarima. Sukobi nastaju između ljudi na vlasti i zbog žena, i tu Aristotel naglašava da se treba čuvati takvih sukoba i odmah prekinuti svađe među vođama i moćnicima. Sukobi ovakve naravi među značajnim ljudima uvlače u sukob i celu državu. Ovim pobunama se menja i državni poredak, a on se menja pomoću nasilja i obmane. Vladavine naroda se pretežno menjaju zbog drskosti vođa, dok se vladavine manjine pretežno menjaju kada ta vladavina nanese nepravdu mnoštvu.

Početak bune može doći i od samih moćnika, ali ne onih koji su na vlasti, već od onih koji nisu na vlasti. Da bi se državni poredak održao država mora paziti da se ne čini ništa protivzakonito, jer ostaje samo ona vlast koja dobro postupa s onima koji su izvan državne uprave i s onima koji su na državnim položajima. Aristotel kaže, :"Osobe koje će obavljati državne poslove moraju da poseduju tri stvari":

  • ljubav prema postojećem državnom poretku
  • sposobnost za poslove postojećeg državnog poretka
  • pravednost primerenu državnom poretku.

Po njemu, postoje četiri vrste korisne za rat:

  • konjanici - gde je zemljište prikladno za konjarstvo, tu se po naravi može osnovati snažna manjinska vladavina
  • teška pešadija - tamo gde je zemljište prikladno za tešku pešadiju, osniva se druga vrsta manjinske vladavine, jer ova pešadija je pogodnija za moćnike
  • laka pešadija i ratna mornarica potpuno su narodne.

Kada izbije pobuna manjinska vladavina često loše prolazi. Stoga u pobunama narod savladava moćnike, budući da su lako oružani, uspešno se bore protiv konjanika i teške pešadije. Dakle, podizati između naroda takvu oružanu moć, znači podizati je protiv sebe. Imućni ljudi trebaju svoje sinove dok su mladi da podučavaju pokretima i umećima lake pešadije.

Zakonodavac treba pokloniti najveću pažnju odgoju mladih, jer u državama gde to izostane škodi državnom poretku. Ne sme se smatrati kako ijedan od građana pripada sebi samom, nego svi pripadaju državi, jer je svaki građanin deo države. Prema tome svi moraju voditi brigu, pored svog pojedinačnog dela, brigu i o celini. Ovde Aristotel hvali Spartance koji posvećuju veliku brigu deci.

Literatura :

  • Frederik Koplston : Istorija Filozofije, BIGZ, Beograd 1988.
  • Žana Herm : Istorija filozofije (Filozofsko čuđenje), Svetovi, Novi Sad 1998.
  • Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić : Udžbenik iz filozofije za 4.razred, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.
  • Veljko Korać, Branko Pavlović : Istorija filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1994.
  • wikipedia
  • aristotel
  • philosophypages

Pripremila : Tijana Stojančević IV-5

Valid XHTML 1.0 Strict! | Site map | Kontakt | © 2007..2015 prof. Duško Obradović sa učenicima Gimnazije