Zenon iz Eleje

O životu

Zenon iz Eleje (grč. Ζηνων Ο Ελεατης) živeo je od oko 490-430. godine p.n.e. Bio je filozof antičke grčke i pripadnik jedne od vodećih presokratskih škola grčke filozofije. To je bila elejska škola, osnovana u južnoj Italiji. Osnivač škole je čuveni Parmenid, koji je takođe bio i Zenonov učitelj. O Zenonovom životu se ne zna mnogo. Glavni izvor podataka predstavlja Platonov dijalog "Parmenid," napisan oko sto godina nakon Zenonove smrti. Ostale manje-više pouzdane informacije dobijamo iz doksografskih zapisa Diogena Laertija pod naslovom "Život i mišljenja znamenitih filozofa", gde se jos navodi da je Zenon bio sin Teleutagore, ali ga je usvojio Parmenid. U spisu se nalaze još neki nepouzdani podaci koji govore kako se Zenon, po povratku sa puta iz Atine, suočio sa smrću u herojskom pokušaju da oslobodi Eleju od tirana. Priče o herojskoj smrti Zenona i torturi dok je bio u rukama tirana mogle bi biti čista izmišljotina pošto nema dokaza koji te priče potvrđuju. Pored ove dvojice, imamo i Aristotelov spis "Metafizika" .

Zenon iz Eleje bio je čuveni Parmenidov učenik. Njegovi pronalasci su aporije tj. paradoksi. Zenon im je pribegavao kako bi pomogao svom učitelju.

Zenonovi dokazi

Aporije se mogu shvatiti kao veoma domišljate sofističke zamke, koje greše kada pretpostavljaju da je linija sačinjena od tačaka, a vreme od odvojenih trenutaka. Većina ovih problema se i može rešiti pokazivanjem da su dužina i vreme kontinuirani, a ne sastavljeni od odvojenih delova: Zenon je, prema svom učitelju Parmenidu, verovao da je kretanje privid i da ono nije moguće, a za cilj je uzeo da dokaže kako kretanje nije moguće ni prema pluralističkoj hipotezi i kako pretpostavka da kretanje postoji vodi ka besmislici i protivrečnosti.

Zenon je bio veliki pristalica Parmenidove teorije o postojanju Jednoga i nepostojanju mnoštva, promene i kretanja. Parmenid je odbacio promenu i kretanje kao čistu prividnost, ali pošto su oni čulno proverljivi, Parmenidova teorija kod nekih je izazivala podsmehivanje. Tada Zenon dokazuje da ta teorija nikako nije smešna, nego čak pitagorejski pluralizam zapada u mnogo veće poteškoće, tako da kretanje i promena nisu mogući čak ni ako se pokušaju dokazati samim pitagorejskim hipotezama. Sastavio je jedan prozni spis, u kome je bilo oko četrdeset argumenata, kojima je Aristotel dao ime aporije, koji pobijaju pitagorejska shvatanja praveći od njih besmislice, s ciljem da se pokaže kako je bitak jedno. Platon je spomenuo u svojim spisima svrhu Zenonove knjige: "Ti su spisi ustvari zamišljeni kao neka odbrana Parmenidove teze protiv onih koji mu se podsmevaju i tvrde da mnoge smešne i protivrečne posledice slede iz potvrđivanja Jednog. Moj spis pobija pobornike mnoštva, odbacuje njihov napad i uz to im još vraća, težeći samo da pokaže kako njihova pretpostavka da postoji mnoštvo, ako se pažljivo ispita, vodi čak ka smešnijim posledicama nego hipoteza da Jedno postoji".

I Dokazi protiv teze o postojanju mnoštva

1. Pretpostavimo, kao što to čine pitagorejci, da je stvarnost sastavljena od monada (jedinica). Te monade ili imaju ili nemaju veličinu. Ako imaju veličinu, onda će, na primer, jedna linija biti beskonačno deljiva, jer će svaka jedinica, ma koliko mala, i dalje imati veličinu i biti dalje deljiva. U tom slučaju linija će biti sastavljena od beskonačnog broja jedinica, pa iz toga sledi da je beskonačno velika. Prema tome, sve u svetu mora biti beskonačno veliko, pa tako i sam svet. Ako monade nemaju veličinu, onda je i ceo svet bez veličine, odnosno on mora biti beskonačno mali, kao i sve ostalo u svetu. Zaključak koji iz ove dileme proističe jeste da je zapravo besmislena teza o tome da je kosmos i sve u njemu sastavljeno od monada jer je onda kosmos beskonačno mali i beskonačno veliki.
2. Ako postoji mnoštvo stvari, onda bi trebalo da smo u stanju da kažemo koliko je zapravo to mnoštvo. Jer stvari moraju biti brojive da bi mogle da postoje. S druge strane, one ne smeju da budu brojive, već moraju da budu beskonačne, jer će inače između svake određene jedinice uvek biti drugih jedinica, upravo kao sto je spomenuta linija beskonačno deljiva. Prema tome, pitagorejska teza tera nas da kažemo da je mnoštvo istovremeno konačno po broju i beskonačno po broju.
3. Ako mericu žita izručimo na zemlju, to će proizvesti neki šum. Ali kada na zemlju prospemo samo jedno zrno žita ili deo zrna, to ne proizvodi nikakav zvuk. Ipak, merica žita sastavljena je samo od zrna žita ili delova zrna žita. Ako delovi pri padu ne proizvode nikakav zvuk, kako to da Celina proizvodi zvuk iako celinu čine samo delovi?

II Dokazi protiv teze o postojanju praznine

Parmenid je takođe poricao i postojanje praznine ili praznog prostora. Pretpostavimo da postoji prazan prostor u kome se nalaze neke stvari. Ako je taj prostor ništa, onda se u njemu ne može ništa ni nalaziti. Ako je taj prostor nešto, onda se i on mora nalaziti u nečemu tj. nekom drugom prostoru, a taj prostor takođe mora biti u prostoru i tako u beskonačnost. Iz toga sledi da se stvari ne nalaze u prostoru i da je Parmenid bio u pravu kada je poricao postojanje praznine.

III Dokazi protiv teze o kretanju

Najpoznatiji su argumenti protiv kretanja, kojima Zenon nastoji pokazati kako je kretanje, koje je Parmenid negirao, nemoguće i prema pluralističkoj teoriji pitagorejaca.

1. Dihotomija

Pretpostavimo da treba preći jednu deonicu puta. Da bi se to postiglo, prema pitagorejcima, treba proći kroz beskonačan niz tačaka u vremenu koje je konačno. Međutim, nemoguće je u nekom konačnom vremenskom intervalu preći beskonačan broj tačaka koje onda čine beskonačnu razdaljinu. Tada dolazimo do zaključka da nijedan objekat ne može preći nijednu razdaljinu, jer se uvek dolazi do istog problema, pa iz toga sledi da nikakvo kretanje nije moguće.

2. Ahil i kornjača

Ahil i kornjača se takmiče u trčanju. Ahil kornjači daje neku prednost. U trenutku kada Ahil stigne do mesta sa koga je kornjača krenula, ona se već pomakla do sledeće tačke, a kada Ahil dostigne i tu tačku, kornjača je već prešla neku novu razdaljinu. Tako se Ahil stalno probližavao kornjači, ali nikada je nije moga dostići, pod pitagorejskom pretpostavkom da je svaka dužina sastavljena od beskonačno mnogo tačaka. Pa tako pitagorejci pobijaju sami svoju tezu tj. čine kretanje nemogućim.

3. Strela

Strelac napinje svoj luk i odapinje strelu. Zenon ukazuje na sledeće: "Strela koja izgleda kao da leti, ustvari ne leti, nego nepomično stoji, jer ako bi letela, morala bi u svakom trenutku da bude i da ne bude na jednom mestu".

Da bismo olakšali razumevanje, dozvolimo sebi jedan anahronizam. Uzmimo fotoaparat. U svakom trenutku putanje mogli bismo snimiti strelu kako zauzima određeno mesto u kome se upravo nalazi. Ma koliko bio mali razmak između njene dve uzastopne pozicije, uvek je moguće uvesti jos neke druge u kojima se ona nalazi. Ali kada ta strela prelazi iz jedne pozicije u sledeću? Kada se kreće ako je u svakom trenutku na jednom mestu.

Aristotel ovom dokazu prigovara zato što se u njemu vreme neosnovano deli na male bezvremenske trenutke, umesto da se posmatra u kontinuiranom toku: strela u stvarnosti ne miruje u pojedinim tačkama, nego kroz njih kontinuirano prolazi.

Zenon iz Eleje dokazuje nam da, ako sve uzmemo u obzir, mi ne mislimo o kretanju. Istina, vidimo strelu kako leti, ali ne možemo da mislimo njeno kretanje, jer je naš duh stvoren za nepokretno, identično, večito. Međutim ipak zivimo i mučimo se na tom svetu gde je sve prolazno i promenljivo.

Literatura:

• Veljko Korać, Branko Pavlović :"Istorija filozofije", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1994.
• Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić: "Filozofija za srednju školu", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2004
• Zenon-Wikipedia
• Zenonovi paradoksi
• Slika

Pripremio: Gogić Milan, IV-5