Položaj Hidrografija	Stanovništvo Priroda Istorija Stari zanati	Ekologija

Veverica
Sciurus vulgaris

Taksonomija

  • Carstvo: Animalia
  • Tip: Chordata
  • Razred: Mamalia
  • Red: Rodentia
  • Porodica: Sciuridae
  • Rod: Capreolus
  • Vrsta: Sciurus vulgaris

Opšti opis i izgled veverice

Veverica je jedan od retkih glodara sa kojima se čovek sprijateljio, pa uprkos nekim njenim neprijatnim osobinama rado drže u sobi. Čak i za pesnika ona je primamljiva. To su znali već i stari Grci pa njima zahvaljujemo ime što je u nauci označavamo kao vevericu. ,,Ona koja se zasenjuje repom", glasi grčko ime. Pri tom mora svako ko zna značenje reči sciurus da pomisli na veselu životinjicu koja sedi visoko gore na vrhu krošnje drveta. Telo veverice dugačko je otprilike 25 cm, a rep pored toga 20 cm. Visoka je 10 cm, a odrasla životinja teška je više od pola funte. Boja krzna joj se menja leti i zimi, na severu i jugu, a pored toga postoje i raznovrsna izrođavanja. U šumama srednje Evrope često nalazimo crnu vevericu koju neki prirodnjaci žele da proglase kao posebnu vrstu, ali možemo sa potpuno sigurnosti reći da se među mladuncima iz jednog legla često nalaze i crveni i crni primerci. Telo veverice je izduženo i nosi manje ili više dugačak rep, čija dlaka kao da je raščešljana u 2 pravca. Oči su joj krupne i ispupčene, a na ušima joj rastu čuperci dlaka. Prednji par nogu znatno je kraći od stražnjeg, prednje šape imaju 4 prsta i zakržljali palac, a stražnje 5 prstiju.

Rasprostranjenost

Našu vevericu isto tako poznaju Grci i Španci, kao što je poznaju u Sibiru i Laponiji. Krug njene rasprostranjenosti obuhvata čitavu Evropu pa prelazi preko Kavkaza i Urala i pokriva čitav južni Sibir od Altaja pa sve do stražnje Azije. Gde god ima drveća, a pogotovo tamo gde se drveće povezuje u šume, sigurno će biti i veverica. Ipak ih nema svugde podjednako mnogo, a ni svake godine nisu podjednako česte. Veverica najradije boravi u suvim i senovitim šumama sa visokim stablima; vlaga i jarko sunce podjednako su joj nemili. U vreme kad dozreva voće, odnosno kad dozreva mnogo smrekovih i borovih šišarki, veverica se stalno naseljuje, pa gradi stan, ili nekoliko stanova, obično u starim gnezdima vrana koja vrlo vešto doteruje. Za kraći boravak koristi napuštena gnezda svraka, vrana i ptica grabljivica onakva kakva jesu, ali stanove koji joj služe kao prenoćište, kao zaštita od nevremena ili kao porodiljska postelja za ženku, izgrađuje sasvim iznova, iako se za njihovu izgradnju često služi materijalom koga su skupile ptice. Neki istraživači tvrde da svaka veverica ima najmanje 4 gnezda, ali to još nikako nije sigurno ustanovljeno. Želje i potrebe ovih životinja se jako menjaju. Veverica ulazi i u šupljine u drveću pa zna i u njima da uredi gnezdo. Slobodno gnezdo nalazi se obično u nekim rašljama sasvim uz stablo. Dno mu je sagrađeno kao dno većeg ptičijeg gnezda, ali veverica ga odozgo pokriva slično kao što to nalazimo kod gnezda svrake pljosnatim čunolikim krovom, dovoljno gustim da kiša uopšte ne može da prodre kroz njega. Glavni ulaz upravljen je prema dole, obično prema istoku, a druga malo manja rupa koja služi za bežanje nalazi se s druge strane. Nežna mahovina sačinjava u gnezdu sa svih strana mekani jastuk. Spoljašnji deo sagrađen je od međusobno isprepletenih tanjih i debljih grančica. Čvrsto dno napuštenog gnezda vrana koje je oblepljeno ilovačom, veverica naročito voli da upotrebi kao temelj za svoje gnezdo. Živahna životinjica nesumnjivo je jedan od glavnih ukrasa naših šuma. Kad je mirno i vedro vreme, neprestano se kreće i to što više može na drveću koje joj u svako doba pruža hranu i zaštitu. Ponekad se spušta niz jedno stablo, trči po zemlji do drugog i penje se na njega, često samo sebi za zabavu, jer, ako hoće, ne mora nikad da silazi na zemlju. Veverica je majmun naših šuma, pa ima mnoge osobine koje podsećaju na prirodu ovih stanovnika južnih krajeva. Verovatno ima vrlo malo sisara koji su neprestano tako pokretni i tako malo vremena ostaju na jednom mestu kao što radi veverica za vreme lepog vremena. Neprestano prelazi s drveta na drugo, s jedne krošnje na drugu, grančice na grančicu. Čak se i na zemlji kreće spretno i brzo. Nikad se ne kreće koracima ili kasom, nego uvek skače u većim ili manjim skokovima i to tako brzo da pas mora napregnuti sve sile da je stigne, a čovek mora ubrzo da odustane od svakog progona. Pravu spremnost ispoljava, međutim, tek u penjanju. Upravo sa neverovatnom sigurnošću i brzinom penje se ona uz stablo, pa i uz stabla koja su jako glatka. Dugačke oštre kandže na prstima nogu koji podsećaju na prste ljudskih ruku pružaju joj pri tom odlične usluge. Veverica se hvata za koru drveta i to uvek istovremeno sa sve 4 noge. Zatim se zaleti u skok i baca se gore. Jedan skok ide tako brzo za drugim da se veverica penje u neprestanom toku skokova pa izgleda kao da se kliza uz stablo uvis. Sami pokreti penjanja izazivaju šuškanje koje se čuje nadaleko, ali se u njemu ne mogu razabrati pojedini odskoci i doskoci. Veverica se obično uspinje bez zastajkivanja do krošnje drveta, a vrlo često i do vrha. Tu onda ona trči po nekoj vodoravnoj grani do kraja grane i odande preskače na vrh grane nekog susednog drveta, preskačući udaljenost od 4 do 5 metara, uvek odozgo prema dole. Eksperimentima je ustanovljeno da joj je dlakavi rep veoma potreban pri skakanju. Uhvaćenim vevericama odrezani su repovi, pa se odmah pokazalo da osakaćena životinja ne može više da skače ni u pola tako daleko kao što je mogla pre. Iako šape veveričine ne mogu da urade ni u pola ono što mogu da izvedu majmunske ruke, ipak su dovoljno spretne da životinjici daju čvrst oslonac na najnesigurnijoj grančici. Veverica je vrlo spretna da bi ikad pogrešno skočila ili da bi pala s grane koju je odabrala. Čim preskoči na krajnji vrh susedne grane, hvata ga tako brzo i čvrsto da joj ne smeta ljuljanje grane pa zatim svojom lepom spretnošću vanredno brzo trči prema stablu. Zna odlično da pliva, iako nerado ide u vodu.

Ishrana

Ako je veverica sigurna da joj niko neće smetati, ona na svojim tumaranjima neprestano traži hranu. Već prema dobu godine jede plodovo ili semenje, pupoljke, grančice, ljuske, jagode, zrnevlje i gljive. Glavni deo njene hrane sastoji se ipak od šišarki jele, bora i smreke, pupoljaka i mladih izdanaka. Veverica odgrize šišarke našeg crnogoričnog drveća sasvim uz peteljku, mirno seda na stražnje noge, diže šišarku prednjim nogama do njuškice, neprestano je okreće i svojim dobrim zubićima odgriza jedan listić za drugim sve dok se ne pokaže jezgra koju onda vadi jezikom i gura je u usta. A naročito se veseli kad nadje dovoljno lešnika, svoju najmiliju hranu. Osim toga rado jede orahe kad potpuno sazru. Najpre oljušti zelenu ljusku, a onda prihvata orah prednjim šapicama i glođući buši sa neverovatnom brzinom. Okrećući orah vamo-tamo, ona sa nekoliko ujeda izbuši u ljuski rupu, sve dok se orah ne raspadne u 2 polovine ili više komadića. Zatim vadi jezgru i čvrsto je smrvi kutnjacima, kao što čini sa ostalom hranom koju uzima. Gorke semenke, na primer badem, za nju su otrov, 2 gorka badema dovoljna su da je ubiju. Osim semenki i koštica veverica jede borovnice i gljive, i to vrlo rado. Do voća joj nije stalo, ali će oguliti čitavo meso sa krušaka i jabuka da dođe do koštica. Na žalost, velik je prijatelj jaja, pa pljačka sva gnezda na koja naiđe pri svojim skitnjama, a isto tako ne štedi mlade ptice pa se štaviše usuđuje da napadne i odrasle ptice. Čim veverica ima dovoljno hrane, odmah počinje da sakuplja rezerve za kasnija, teža vremena. U pukotinama i rupama šupljeg drveća, ispod korenja, u rupama koje je sama iskopala, pod grmljem i kamenjem, u svakom svom gnezdu i na sličnim mestima uređuje veverica svoje ostave, pa do njih dovlači često sa velike udaljenosti orahe, zrnevlje i koštice.

Razvijena čula i njihove odlike

Ovom brigom za zimske zalihe pokazuje veverica koliko je vanredno osetljiva na uticaj atmosferskih prilika. Ako sunce sija malo jače nego obično, veverice spavaju u svom gnezdu pa se po šumi kreću samo ujutro i uveče. Još više se sklanjaju od pljuskova, jakog nevremena, oluja, a u prvom redu snažnih mećava. Sasvim je sigurno da unapred naslućuju da će se vreme promeniti. Već pola dana pre nego što će se pojaviti oluja koje se one toliko plaše, veverice su nemirne, pa neprestano skaču po drveću i puštaju neobično zviždanje i pljeskanje koje inače čujemo samo kad su veoma uzbuđene. Čim se pokažu prvi predznaci nevremena, veverice se zavlače u svoja gnezda, često po nekoliko njih u jedno gnezdo, pažljivo zatvaraju ulaznu jamu sa one strane sa koje dolazi nevreme, a zatim se udobno savijaju u klupče i čekaju da nevreme prođe. U hladnom Sibiru pojavljuje se u njima posle vedrog zivota u toku jeseni neka tromost koja u toku zime sve više raste pa se može pretvoriti u kratak zimski san. U to vreme izlaze iz gnezda samo nekoliko sati dnevno, a kasnije po više dana uopšte ne izlaze, pa lovci onda moraju sekirom da kucaju o šuplje drvo da ih isteraju. I u našim krajevima često po više dana mirno leže u gnezdu. Naposletku glad ih ipak istera, a onda najpre odlaze u posetu do svojih ostava u koje su nagomilale hranu za zimu. Hladna i kišna jesen obično ih uništava, jer za vreme hladnih jesenjih dana troše veliki deo svoje zalihe. Ako posle toga naiđe srazmerno oštra zima, mnoge veverice će uginuti. Na mnoge ostave veverica zaboravlja, sneg joj smeta da uđe u druge, pa tako dolazi i do toga da ove živahne životinjice umiru od gladi. Bukove i hrastove šume su najpovoljnije za veverice jer osim bukvica i žirova koju su zaostali na drveću, iskopaju mnogo plodova iz snega i vrlo se dobro prehranjuju. U našim krajevima veverice teško prelaze veće udaljenosti. U najboljem slučaju odlaze iz jedne u drugu šumu i pri tom nastoje da se što više kreću po drveću. Naprotiv, na severu, pogotovo u Sibiru polaze svake godine na manje ili više redovne selidbe pa pri tom prolaze i preko otvorenih krajina bez šuma, plivaju preko brzih reka i penju se preko planina čije visove inače izbegavaju. Sva čula, a pogotovo vid, sluh i miris kod nje su dobro razvijena ali isto tako mora da joj je dobro čulo pipanja, jer inače ne bismo mogli da rastumačimo njenu sposobnost pa predoseća promenu vremena. I ukus mora da joj je dobro razvijen, kako se to može zaključiti prema opažanjima izvršenim na uhvaćenim vevericama. Za duševne sposobnosti ove životinje govori dobro pamćenje kojim veverica raspolaže, pa lukavost i prepredenost pomoću kojih ume da izmakne prijateljima, strelovito juri do najvišeg drveta u okolini, uspinje se gotovo uvek na suprotnoj strani stabla do prvih rašlji, izviruje odande glavom, sakriva se koliko god može i nastoji da se, sto nezapaženija, spase.

Razmnožavanje

Stare veverice pare se prvi put u martu, a mlađe nešto kasnije. Oko ženke se u to vreme okuplja desetak i više mužjaka koji se tom prilikom upuštaju u prave borbe. Verovatno da najhrabriji dobija kao nagradu ljubav: ženka se predaje najsnažnijem, pa mu je možda neko vreme verna i privržena. Četiri nedelje posle parenja okoti u najbolje smeštenom i najmekše obloženom gnezdu tri do sedam mladunaca koji otprilike devet dana ostaju slepi a koje majka nežno voli. Izgleda da su šupljine u drveću najmilija mesta porodiljske prostorije. Ako uznemirimo majku ona će, kako to dečaci dobro znaju, odneti mladunčad u drugo gnezdo, često prilično daleko. Ako želimo da izvadimo mlade iz gnezda moramo biti vrlo oprezni pa nikad ne smemo pregledati gnezdo za koje pretpostavljamo da se u njemu nalaze mladunci pre nego što iz njega ne možemo izvaditi mladunčad. Kad su se mladi odbili od sise, donosi im majka, a mozda i otac još nekoliko dana hranu. Onda roditelji prepuštaju mladu porodicu svojoj sudbini i pare se drugi put. Mladunčad ostaje još neko vreme na okupu, ljupko se igra i vrlo brzo prima običaje starih. U junu dobija veverica po drugi put mlade, obično manji broj nego prvi put, a kad je drugo leglo toliko odraslo da ga može izvesti iz gnezda, često se sa njima pridružuje prvom leglu, pa vidimo čitavu družinu, ponekad dvanaest do šesnaest životinjica, kako vijajući se love u jednom. Veverica je vrlo čista životinja. Neprestano se liže i doteruje. Ni ona ni bilo koje mlado nikad neće ostaviti izmete u gnezdu ili na prenoćištu, nego ih uvek puštaju niz stablo. Stoga je veverica vrlo dobar stanovnik za život u sobi. Da bi ih pripitomili, vadimo mlade iz gnezda još dok su napola odrasli i hranimo mlekom i belim hlebom sve dok toliko ne odrastu da im možemo dati orahe i koštice. Ako znamo dobrodušnu mačku koja doji mlade, možemo joj dati male veverice da ih othrani. Na taj način veverice dobijaju onu negu koju im mi nikad ne možemo dati. U mladosti su sve veverice živahne, vesele i potpuno bezazlene životinjice koje vrlo rado dozvoljavaju da ih milujemo i gladimo. Prepoznaju i vole svoje negovatelje, pokazuju i određenu sposobnost učenja, jer znaju da dođu na poziv. Na žalost gotovo sve, pa i one najpitomije, postaju kad malo ostare podmukle ili bar svađalice. Naročito ne mozemo da im verujemo u proleće, za vreme parenja. Ne smemo im dozvoliti da se slobodno kreću po kući i dvorištu, jer će svaku stvar onjuškati, pregledati, oglodati i negde sakriti. Zato ih držimo u kavezu koji je iznutra obložen limom da ne bi suviše brzo postao žrtva njihovih zuba glodnjaka. Važno je da im damo prilike da zube glodnjake otupe na drugim predmetima, jer im oni inace suviše izrastu pa gotovo ne mogu da mrve hranu ili uopšte jedu. Zbog toga im u hrani moramo davati tvrdih materija, kao što su orasi ili šišarke jele, odnosno drvene lopte i komadiće drveta, jer baš način kako veverice jedu pruža najveće uživanje koje imamo od naših zarobljenika. Vešto hvataju hranu prednjim šapama, brzo odabiraju najsigurnije mesto, sedaju, uzdižu rep, pa se lukavo i vedro ogledaju glođući orah. Pošto su ga pojele, očiste njušku i rep i počinju veselo i ljupko da skaču tamo-vamo u skokovima koji podsećaju na majmuna.

Najveći neprijatelji veverica

Kuna zlatica najstrašniji je neprijatelj veverica. Lisica retko uspeva da se prišunja do veverice, a lunjama, jastrebovima i velikim sovama zna veverica da uzmakne tako da se, okrećući se oko stabla, zakloni od njihovih napadaja. Dok ptica u letu mora da pravi mnogo šire krugove oko stabla, veverica je već stigla do neke šupljine, do guste krošnje u kojoj može da se zakloni. Drukčije stoji stvar ako mora da beži pred kunom zlaticom. Ovaj krvoločni razbojnik penje se isto tako spretno kao i njegova žrtva pa je progoni u stopu, kako u krošnjama drveća tako i na zemlji, zavlači se za njom čak i u šupljine drveća, u koje se veverica zaklonila pa čak i do gnezda. Preplašeno tapšući i zviždući, bez veverica pred kunom, ali spretni razbojnik juri za njom pa se životinje upravo nadmeću u prekrasnim skokovima. Jedina mogućnost spasa za vevericu leži u njenoj sposobnosti da bez problema skoči s najvećeg vrha drveta na zemlju i da brzo potrči da na novo drvo pa da, ako je to potrebno još jednom ponovi istu igru. Mlade veverice mnogo češće su izvrgnute opasnostima nego stare. One koje su tek navodno izašle iz gnezda može spretan čovek sam da uhvati, popevši se na drvo. Na reci Leni bave se seljaci od početka marta do sredine aprila jedino lovom na veverice pa postavljaju više hiljada klopki. Najlepša krzna dolaze iz Sibira i iz Laponije, svetlosive su boje i vrlo mekana. Predstavljaju veoma dragoceno krzno pa se njegovom obradom i trgovinom bavi mnogo ljudi. Samo iz Rusije dolazi godišnje vise od dva miliona krzna sivih veverica. Većina se izvozi u Kinu. Osim krzna koriste se dlake iz repa za izradu dobrih slikarskih četkica. Belo, nežno i ukusno meso gurmani vrlo rado jedu.

Zanimljivosti o vevericama

Postoji oko 300 vrsta veverica širom sveta. Veličina naravno varira. Siva veverica npr. može biti 3 puta veća od crvene, ali manja od lisičje veverice. Nedavno rođena veverica je duga jedan inč. Veličina odrasle veverice je oko 18 inča i teška je oko kile i više. One počnu parenje kad imaju godinu dana, a posle 6 nedelja donese na svet mlade. Na proleće i pred kraj leta, dva puta godišnje, veverice rađaju i to od 2-5 mladunaca. Neke samo jednom godišnje imaju mlade. Potomke hrane 7 nedelja, a onda jedu gljive, ptičja jaja, lešnike, voće. Nekad jedu i lišće, bobice, kukuruz, moljce, semenje. Ono šta jedu zavisi od godišnjeg doba. Veverici treba 2kg hrane nedeljno, a ako je ne nađe ona ostavlja svoje gnezdo, to se obično dešava za vreme leta. Veverice će skupljati lešnike i orase poslednje nedelje jeseni. One trebaju kalcijum u ishrani koji im zube čini zdravim i jakim, a bez jakih zuba su osuđene na smrt. Svakoj veverici je potrebno 16 žireva nedeljno a 825 čitave godine. Žireva čak nema tokom čitave godine. Veverice mogu živeti 10 do12 godina. Nakon 6 godina se smatraju starim. One u rano proleće jedu bube na cveću i rizikuju da ih pojede jastreb. Tipični neprijatelji vevericama su jastrebovi, divlje mačke, lisice, sove, rakuni i oposumi. Veverice pripadaju redu glodara sa 1650 vrsta, to je najveća grupa sisara i čini 50%današnjih sisara. Postoji preko 365 vrsta veverica koje su raspoređene u 7 porodica koje uključuju veverice sa drveća, zemlje i leteće veverice. Najaktivnije su u kasnu zimu kad im počinje parenje. Mužjaci izvode veličanstvene akrobacije. Ženka bira najjačeg ali se neće dvaput pariti sa istim. Mladunci nemaju zube niti krzno i slepi su prvih 8 nedelja. Odrasla veverica živi sama. Njen mozak je veličine lešnika. Ako joj se u gnezdu nastane paraziti, napraviće novo i zato ima više gnezda nego veverica. Neobična mesta gde su veverice pravile gnezdo su kola, dimnjaci i roštiji!

Literatura

  1. Ilustrovana enciklopedija $#382;ivotinjskog carstva; Sisari- Ivan T. Sanderson
  2. Alfred Edmund- Brem

Linkovi

Valid XHTML 1.0 Strict! | O nama | Site map | Kontakt | © 2008 - 2012 prof. Duško Obradović sa učenicima Gimn. "Veljko Petrović" Sombor | CSS-Cvele |